Ekipa sajta Free svet razgovarala je sa popularnom, mladom glumicom Milenom Božić, zvezdom serije „Klan“. Pričala nam je o novoj sezoni, kako je izabrala glumu i šta planira u budućnosti.
Šta nam možeš otkriti o novoj sezoni serije Klan?
– Jako malo, zapravo, smem da otkrijem, ali biće nešto što negde ni mi sami nismo očekivali kada smo dobili nastavak i dalje čitali scenario, sigurna sam da će biti uzbudljivo. Krug će se polako sužavati i menjati što dublje budu ulazili u taj svet kriminala, što ce uticati na njihove živote u svakom smislu.
Da li možeš da nam ispričaš neku anegdotu sa snimanja?
– Snimali smo poslednju epizodu serije ,,Klan“, to jeste negde i bio kraj snimanja. Bila je zima i nisam htela da obujem čarape jer mi nisu išle uz haljinu. Smrzavali smo se napolju, bilo je minus pet i vraćali smo taj kadar više puta. Ja sam bila u veoma visokim štiklama. Dakle, krenuli smo da pokupimo mladu, ulazimo kroz kapiju i bio je veoma blatnjav put do kuće. Bilo nas je 30 u kadru. Hodamo, vraćamo i ja prosto ne mogu da verujem kako evo već peti sat sam u tim štiklama i hodam po tom blatu. U tom trenutku sam šapnula svom partneru: ,,Pravo čudo da se nisam prosula po tom blatu“ i kako sam to rekla, sledeća scena, ja idem, ulaze trubači i samo „kljuc“. Međutim, zadržala sam se za njega. Nastavlja se scena do kraja i u jednom trenutku reditelj kaže: ,,Stop, kupljeno“. Dolazim do reditelja i kažem: ,,Skerla, je l’ si video šta se dogodilo? Je l’ si video da sam se za malo prosula?“, kaže on: ,,Zato sam i kupio“. To je samo jedna od anegdota. Super je kad se tako neke spontane stvari dese. Ja ih volim i mislim da na tome i počiva ova serija. Naravno u tome treba imati meru, ali te neke spontane reakcije koje su zapravo prirodne i jesu pitanje okolnosti tih događaja.
Čime bi se bavila da se ne baviš glumom?
– Verovatno bi po nekoj inerciji upisala Pravni fakultet jer mi i to jeste bila neka alternativa, ali ne mislim da bi bila dobar pravnik. Završila bih taj fakultet jer imam radne navike i uvek sam bila štreberčina, ali zapravo ne vidim sebe u toj vrsti posla. Mislim da bih bila strašno nesrećna u poslu koji me nekako vezuje za jednu prostoriju, za sto, za kancelariju.
Da li je prva opcija bila gluma?
– Da, naravno. Ali imala sam rezervu jer nije sto posto sigurno da ću upisati glumu. Užasno je teško upisati i kad upišeš to je zaista borba, jedan kostantni proces koji te čeka sa svakim novim kastingom, pa sa svakom novom ulogom. Dakle, ti se uvek vraćaš na početak i uvek ti je jednako strašno. Svaki put se trudiš iznova i iznova i zbog toga i jeste nekako uzbudljivo. Ja ću i sa 60 godina verovatno se osećati identično pri svakom izboru uloge, naravno, ako budem imala sreću i da doživim i da igram. Neizvesnost je konstantna.
Da li su prijatelji i roditelji uticali na tvoj izbor?
– Prijatelji i porodica jesu bili puni podrške, ali bio je jedan trenutak kada sam pala prvi put prijemni i pitali su me: „Hajde da vidimo tvoje realne opcije“. Rekla sam im da ću pripremiti prijemni za Pravni fakultet za 10 dana, da to nije problem, ali ja, zapravo, ne želim time da se bavim.
Da li ti je u bilo kom trenutko došlo pitanje: „Zašto sam ja upisala glumu?„
– O, da, više puta, evo i sad mi dolazi, posebno kad ne radim, kad nemam kontinuitet, ali u toku studija ne. Studije su, zapravo, najidealnije polje da se ti baviš glumom. Sve okolnosti su idealne, ti si na fakultetu, tu su profesori kojima bespogovorno veruješ, tu su tvoje kolege, tvoja klasa sa kojom si četiri godine, svaki dan zajedno jedeš, spavaš, smrdiš i sve ostalo. Nemaš taj utisak šta je posao jer si u tom smislu bezbrižan i to tvoje polje za igru je najkomotnije, najlagodnije.
Ti si stalno biran, ti si u poziciji da te neko bira, da si se nekome dopao ili se nisi dopao, da te neko procenjuje, ocenjuje. To sve treba sklanjati sa strane i treba vraćati se upravo na to zbog čega si ti to upisao jer tada si gajio neku iskrenu želju, ambiciju i strast. Sklanjaš sve te viškove koliko ume biti grozno, naporno, neizvesno.